Možda nisi sam – samo si prvi put stvarno sa sobom
Nije ti do izlazaka. Nije ti do slavlja. Nije ti do toga da praviš planove koji će trajati do trećeg januara. Nije ti ni do lažnih smehova ni do slika koje će se okačiti na mreže samo da dokažu kako je bilo „ludo“. Te reči su izgubile značenje. Jer kad ti više nije stalo da pokažeš – možda ti je prvi put stvarno stalo da osetiš.
I zato ostaješ večeras. Ili ideš negde gde nećeš morati da pričaš. Ne jer si tužan. Nego jer si pun. Pun svega što si sabrao kroz godinu. Pun trenutaka koji su prošli prebrzo. Ljudi koji su otišli prerano. Pogleda koji su ostali da lebde u tišini.
Ti znaš – ono najdublje ne traži publiku. Ono najdublje traži tišinu.
Ne moraš da tražiš novo – možeš da naučiš da voliš ono što već jeste
Nova godina uvek dolazi sa nekom idejom o početku. Ali šta ako tebi ne treba novi početak? Šta ako ti treba kontinuitet? Ako ti treba da naučiš da se ne stidiš onoga što jesi? Ako ti treba da prestaneš da se menjaš po tuđim merilima, i da prvi put ostaneš veran sebi?
Možda nemaš snagu da kreneš iznova. I to je u redu. Možda prvi put ne želiš da bežiš. Možda si umoran od pokušaja da postaneš neko bolji, neko uspešniji, neko funkcionalniji. I možda si prvi put odlučio da ostaneš sa sobom – ovde, ovakav.
Možda to nije slabost. Možda je to početak zdravlja.
Ne moraš da slaviš – možeš da se setiš
Možda ne osećaš potrebu da vičeš „Srećna Nova godina“. Možda želiš samo da sedneš. Da zatvoriš oči. Da dozvoliš sebi da se setiš – svega. Ne selektivno. Ne površno. Ne kao album slika, nego kao osećanja.
Seti se kada si zadnji put bio istinski srećan. Kada ti je neko pogledao u oči i nije očekivao ništa. Kada si zaplakao pred nekim, a da nisi morao da objasniš suzu. Kada si se nasmejao bez razloga, punim srcem. Kada si se osećao celim.
Te slike nisu „stvari koje su prošle“. One su tragovi. One su tvoj kompas. I možda ti večeras ne treba ništa novo – nego samo da podsetiš sebe šta te zaista čini živim.
Zaključak: Možda tvoja Nova godina ne počinje – možda traje
Ako večeras ne slaviš – to ne znači da ne živiš. Ako ne praviš planove – to ne znači da si odustao. Ako ne vrištiš u ponoć – to ne znači da ne osećaš.
Možda samo osećaš tiše. Dublje. Iskrenije. I možda si po prvi put bliži sebi nego ikada ranije. I ako te neko pita „Gde si bio za doček?“ – ti ćeš znati. Bio si tu. Sa sobom. I to je najtačniji odgovor koji možeš da daš.