Postoje dočeci koje planiraš mesecima unapred. Gledaš fotografije prostora, raspituješ se ko nastupa, proveravaš jelovnik, tražiš iskustva drugih. I postoje oni drugi – oni koje ne planiraš, već te jednostavno pronađu. U oba slučaja, pitanje koje se uvek provlači jeste: „Da li sam izabrao dobro?“
Jer, bez obzira na sve spoljne faktore, ono što nas na kraju zanima nije gde smo bili – već kako smo se tamo osećali. Da li nas je taj prostor razumeo? Da li nas je pesma pokrenula iznutra, ili smo samo klimali glavom da bismo se uklopili? Da li smo zaboravili vreme, ili smo ga jedva čekali da prođe?
Pravi doček ne mora da izgleda savršeno na Instagramu. Može da bude u prostoru koji nije preterano dekorisan, uz muziku koju ne znaš napamet, ali sa ljudima koji ne moraju ništa da ti kažu da bi znali kad da te puste da ćutiš, a kad da te zagrle. Pravi doček ne mora da bude najskuplji, najpopularniji, ni najbliži centru. Mora samo da ti liči.
Ako si te noći zaboravio na težinu koju si nosio cele godine – izabrao si dobro.
Ako si se smejao bez da razmišljaš kako izgledaš – izabrao si dobro.
Ako si stajao u masi i nije ti smetala – izabrao si dobro.
Ako si bio sam, a nisi se osećao usamljenim – izabrao si dobro.
Zato se ne meri sve cenom ulaznice, ni brojem poznatih imena na plakatu. Meri se u tišini između dve pesme. U treptaju dok svi gledaju u nebo. U tome kako si zaspao kada si se vratio kući – da li si u sebi rekao „bilo je lepo“ ili „moglo je i drugačije“.
I ako nisi siguran da li si napravio pravi izbor, možda to i jeste znak da jesi. Jer pravi izbor često dolazi tiho. Ne ostavlja sumnju, ali ni euforiju. Samo mir. Onaj tihi, unutrašnji mir koji ti kaže da si bio baš tamo gde si tog trenutka trebalo da budeš.
I to je, možda, jedino što zaista vredi poneti sa sobom u novu godinu.