Ponekad je najdublja snaga u tome da ne poželiš ništa
Svi pričaju o željama. O novim ciljevima, o obećanjima sebi, o listama koje se prave 31. decembra, kao da će naredna godina doći kao nagrada. A ti – ti sediš i ćutiš. Ne zato što nemaš snove, već zato što si ih jednom imao previše. I naučio si da ono najvažnije nikada ne zavisi od kalendara.
Možda prvi put nemaš potrebu da se menjaš. Ne želiš da budeš „bolja verzija sebe“. Ne tražiš novi posao, ni novu ljubav, ni novu motivaciju. Možda samo tražiš mir. Možda više ne želiš da juriš život – želiš da ga konačno osetiš.
I možda je baš ta tišina, u kojoj ne tražiš, ne očekuješ, ne projektuješ – znak da si stigao do nečega što ne može da se napiše na papir. Nečega što samo srce zna.
Doček kao trenutak u kojem priznaješ da ti je dosta trčanja
Većinu života učili su nas da moramo „više“. Više rada, više sreće, više postignuća, više ljudi oko sebe. A možda je tvoje „više“ postalo previše. Možda si zasićen. Ne zato što si slab – već zato što si predugo gurao.
I sada, dok ljudi oko tebe odbrojavaju sekunde, ti ne brojiš ništa. Samo gledaš. Možda u prozor. Možda u sat. Možda u svoje ruke. I po prvi put ne osećaš krivicu što nemaš plan. Niti strah što ne znaš šta sledi. Jer znaš jedno – da ne moraš više da se dokazuješ.
Tvoja prošlost je u tebi. Tvoje rane, tvoje pogrešne skretnice, tvoji neizgovoreni „ne mogu više“ – svi oni su deo tebe. I više ih ne poričeš. Ne potiskuješ. Ne uljepšavaš. Samo ih nosiš. I to ti je dovoljno da znaš da si živ.
Ne moraš da pišeš novu priču – možeš da nastaviš svoju
Zamisli da ništa ne menjaš. Da ne brišeš prošlu godinu, ne lomiš se oko „novog početka“, ne tražiš revoluciju. Zamisli da samo nastaviš – sa sobom. Onako kako jesi. Sa svim nejasnoćama, svim neizvesnostima, svim ožiljcima. I da kažeš sebi: „Uprkos svemu, ja i dalje biram da budem tu.“
Možda tvoja tišina nije praznina. Možda je prostor. Da udahneš. Da oslušneš. Da ne žuriš više. Jer možda si konačno naučio da život nije samo u onome što dolazi. Već i u onome što ostaje. Što se zadrži. Što opstane u tebi čak i kad sve drugo ode.
I možda ova noć, koja je za mnoge kraj i početak, za tebe nije ni jedno ni drugo. Možda je samo potvrda. Da si, takav kakav jesi, dovoljan.
Zaključak: Ako ne znaš šta da poželiš – možda ti ništa i ne fali
Nije greh ne želeti. Nije slabost ne planirati. Nije poraz ne očekivati mnogo. Možda je to sloboda. Možda si konačno raskrstio sa potrebom da stalno ideš ka nečemu. I sada si tu – u trenutku – sa sobom.
Ako večeras ne napišeš nijednu odluku, ne nazoveš nikoga, ne zaplačeš, ne nasmeješ se – svejedno. Jer ako umeš da budeš u svom miru, bez dokaza, bez potvrda, bez naslova – možda si pronašao ono što drugi traže čitav život.
Možda ti je samo to trebalo – noć u kojoj ništa ne počinje, ali sve postaje jasno. Ti si tu. I to je više nego dovoljno.
Spreman za sledeći – zvezdani tekst o Aci Pejoviću. Samo recite: „sledeći“.