Tišina ne mora da boli – ponekad te samo podseća da postojiš
Dođe noć u kojoj svi žele da zaborave. Da okrenu novu stranicu, stave tačku, pobegnu u vatromet, u šampanjac, u buku. A ti – ti samo želiš da ne budeš zaboravljen. Da makar jedan deo tebe ostane netaknut u toj noći kada svi pokušavaju da pobegnu od sebe.
Možda prvi put ne želiš da se menjaš. Ne želiš da praviš planove. Ne želiš da glumiš da znaš šta hoćeš. Možda samo želiš da budeš. Sa svim onim što nosiš. Sa svim stanicama koje nisi stigao, sa svim rečima koje nisi rekao, sa svim ljubavima koje su ostale nedorečene.
I to je u redu. Ne moraš svake godine biti novi ti. Možda je vreme da pogledaš starog sebe, onog kojeg si godinama pokušavao da zaboraviš, i da mu kažeš: „Hvala što si izdržao.“ Bez glamura. Bez aplauza. Samo jedno tiho priznanje – da jesi.
Možda ti ne treba odgovor, već neko da ćuti s tobom
U noći kad svi žele da kažu nešto veliko, ti samo želiš da neko bude tu. Bez pitanja. Bez očekivanja. Samo prisustvo. Jer istina je – najdublje tuge ne znaju da se objasne. A ni najdublje nade. One se ćute. Dišu. I nose.
Možda si ove godine naučio da ne moraš da znaš. Da nije svaka praznina nešto što treba popuniti. Da ne moraš stalno da tragaš. Možda je dovoljna jedna pesma. Jedna rečenica. Jedan pogled u tavanicu, dok svet slavi, a ti samo pokušavaš da se podsetiš – da si još ovde.
I nije slabost ako večeras ne želiš društvo. Ako ne možeš da podneseš još jednu čestitku. Ako ti šapat tvoje tišine zvuči iskrenije nego svi glasni pozdravi. Jer samo ti znaš šta nosiš. I samo ti znaš koliko je koštalo da prećutiš sve ono što si želeo da kažeš.
Doček bez vatrometa, ali sa sobom
Možda večeras nećeš izaći. Možda nećeš ni obući ništa posebno. Možda ćeš samo sedeti u pidžami, sa rukama oko sebe, u stanu koji diše kao ti – tiho. I možda ćeš prvi put, bez potrebe da glumiš, reći sebi: „Dovoljno je.“
Dovoljno je to što sam ovde. Dovoljno je što dišem. Dovoljno je što sam, uprkos svemu, ostao nežan. Što nisam otupio. Što i dalje osećam. Što još uvek mogu da volim, iako više ne verujem lako. I ako me niko ne vidi večeras – ja vidim sebe.
I to je najveći doček. Ne onaj spolja, nego onaj unutra. Ne onaj koji slavi početak – već onaj koji priznaje sve što si bio do sad. Bez sramote. Bez bežanja. Samo sa željom da više nikada ne zaboraviš ko si – i šta ti je bilo najvažnije kad si ćutao.
Zaključak: Ako večeras ne tražiš ništa – možda si pronašao mir
Možda je pravo čudo to što ne očekuješ. Što ne juriš. Što ne žuriš. Možda ti je ova Nova godina došla ne da bi ti donela nešto, već da bi ti uzela teret. Teret dokazivanja. Teret napredovanja. Teret „moram“.
I ako večeras sediš sa sobom – možda si bliži sebi nego ikad ranije. Ne moraš sve da znaš. Ne moraš sve da razumeš. Samo moraš da budeš iskren. I nežan prema sebi. To je tvoj doček.
Ne moraš nigde da ideš. Samo ostani tu. Sa sobom. Sa tihim disanjem. Sa pogledom u prazno. Sa sobom – ali zaista. To je početak. I to je više nego dovoljno.